Žive, zagnojene rane izlečene za 25 dana

Žive, zagnojene rane izlečene za 25 dana
objavljeno u časopisu „Magično bilje“

l3Lidija Savić, trideset šestogodišnja beograđanka, je do 2004 godine bila potpuno zdrava. Njena bolest i strašne muke, počinju u oktobru 2004 godine sa naizgled naivnim peckanjem i crvenilom u predelu podkolenica.untitled-52

„Na potkolenice obe noge, pored crvenila na većim površinama i peckanja, javio se i neizdrživ svrab. Mislila sam da su to znaci neke alergije. Sve dok me jedne noći nisu probudili strašni bolovi i grčevi u listovima obe noge. Odmah se obratila vaskularnom hirurgu. To je bilo početkom 2005. godine. Vaskularni hirurg me je poslao na kožnu kliniku jer je zaključio da nisam slučaj za njega“. – počinje svoju ispovest Lidija.

Usledila su silna ispitivanja u različitim zdravstvenim ustanovama: kožna klinika, zemunska bolnica, privatne klinike. Za to vreme bolest je tretirana kao kožno oboljenje i lekari su joj prepisivali razne kreme za mazanje: kortiko – steroide, sinalar, esperson, hepatrombin a dobijala je i injekcije garamicina.

„Uprkos trudu lekara i menjanu terapija rezultata nije bilo. Meni je od svake terapije bilo sve gore i gore. Rane koje su se u međuvremenu pojavile postale su sve veće i proširile se na zglobove sa obe strane nogu. Bolovi su postali nepodnošljivi. Rane su išle ka kostima, noge su počele da mi nenormalno otiču. Nisam bila u stanju da stojim, pa je jedino rešenje bilo ležanje uprkos bolovima. Bez obzra na sve nastavila sam sa terapijom.“– priseća se Lidija.

Tek posle dve godine lekari su uspostavili dijagnozu – livedoid vascularis – odnosno pucanje perifernih krvnih sudova. U pitanju je sistemska bolest, u kojoj imunitet napada sam sebe i organizam nemože da se brani. Peckanje, svrab i jaki bolovi nisu prestajali. Za svo to vreme, Lidija, je radila što je dodatno otežavalo i onako teško stanje. Iz rana je počeo da curi gnoj, posle čega bi se napravile kraste, pa potom opet krene gnoj… tabani su počeli da se koče, a grčevi u listovima nisu popuštali. Lidija je morala da nosi papuče broj 41 iako je pre nosila broj 37.l11

„Imala sam osećaj da su mi noge odsečene i nisam više mogla da stojim. Počela sam da gubim i apetit, tako da na vrhuncu bolesti nisam mogla ništa ni da jedem. U julu 2007. godine, zbog dubine i širine rana više nisam mogla da se krećem. 27. jula odlazim na VMA, gde mi lekar objašnjava bolest rečima: Gospođo od ove bolesti se ne umire ali mi za nju nemamo lek, već je samo možemo privremeno zaustaviti, u stvari rane samo površinski zasušiti.- Posle toga padam u još veći očaj i gubim nadu.“– priča Lidija.

Tokom tog perioda nije spavala 25 dana. Pošto su svi bliski rođaci i prijatelji krenuli u potragu za alternativnim lekovima došla je u kontakt sa Dobricom Milovanovićem iz Velike Plane. Čula je da on uspešno leči gangrene, oboljenja krvnih sudova i još neke bolesti. Posle 25 neprospavanih noći krenula je put Velike Plane. Kada je pogledao, Dobrica, joj je rekao da će biti izlečena, ali mora da bude uporna i da poštuje njegova uputstva.

„Skrhana nenormalnim bolovima samo sam slušala i gledala ga nepoverljivo. Ipak uzela sam meleme. Sad priznajem da sam bila vrlo skeptična. Ipak odlučila sam da pokušam. Onda je krenula terapija koja me je u momentima ostavljala potpuno zatečenom. Već prvu noć posle mazanja melema, san mi je najzad došao na oči. A onda su krenule reakcije na melem – užasan bol i osećaj kao da se neka prljavština izvlači iz rana. Bolovi su trajali pola sata do sat posle stavljanja melema.“

Po Dobričinim savetima, melem je stavljala na list bokvice pa na ranu, dva put dnevno, ujutru i uveče. Rane su bile obavijene melemom neprekidno, a pre stavljanja melema noge je prala rastvorom hipermangana.

„Rane su počele da se čiste i zarastaju, a koža oko njih da dobija normalnu boju. Istovremeno je meni počela da se vraća nada i vera da ću pobediti ovu bolest.“

Lečenje je trajalo 25 dana, do dvadeset trećeg dana je imala bolove koji su ponekad trajali i po pet, deset sati. Tog dvadesettrećeg dana su prestali bolovi, koža je bila očišćena, rane zatvorene. Za sve vreme upotrebe melema pila je čaj od koprive. I po prestanku upotrebe melema nastavila je, po savetu Dobrice, da pije čaj od koprive. Ovaj vrsni travar i fitoterapeut joj je rekao i koje vežbe da radi da bi joj se vratila cirkulacija u nogama.

„Lečenje je završeno uz moju veliku upornost i ogromnu podršku čika Dobrice i njegove supruge Mirke. Na nekad obolelim mestima ostali su tamni ožiljci. Danas me ta mesta ponekad zabole obično kod promene vremena. Čika Dobricin melem uvek imam kod sebe, ponekad ga koristim preventivno a čaj od koprive pijem redovno.“ – završava Lidija.

Zdravstveni problemi su sad daleko od Lidije, ona danas normalno radi i živi. Smatra da od ove bolesti pati veliki broj ljudi, jer je samo u toku prošle godine oko 40- toro ljudi uputila Dobrici po pomoć.